000

will you ever remember me?

“Danas imaš pravo na jedno čudo”! ,reče ON

“Šta je to što želiš”?

“Hm …pa ti to već znaš…pitaš iz čiste dosade …ali evo

Voleo bih da mi se opet desi ona…baš ona…”

Gledao me je u oči i sa smirenoću jednog boga izgovorio:

“Stavio si je u polje van svog domašaja…

U polje čuda.

Sam si kriv.

Treba da znaš da ti se ona sasvim sigurno nikada neće desiti.”

Hah…očekivana podlost

Okrećem glavu i nestajem u svojim audio-pejzažima

Jos su tu

Trenutci susreta

Oni postaju konacna kolicina vremena i snage

Kapi melodije nagrizaju crno

Ipak ostaje i gleda

U koraku vidi nesto tuzno

Nadu unapred osudjenu na kraj

Danas sam opet cuo neke stvari o tebi…to pokrece mehanizme…nesigurnost…jos jedan korak na dole….jos jedna doza samoubistva …opet ne dovoljno velika…
Zatvaram vrata svoje sobe ….ona postaje kapsula za specijalne potrebe…gusim se muzikom i secanjem…
Ova slika mozda vise i nema veze sa tobom….u njoj je sabrana sva ta tezina neostvarenosti…ti si na potpuno drugom kraju i nase misli odavno vise nisu u istom…i mi vise ne pricamo isto…i ne gledamo isto………ali……..samo tu i samo sa tom slikom na neki cudan i destruktivan nacin osecam da sam blizu tebi…to mi je sada tako potrebno.

Sistem ne trpi greske…..tvoje male samovolje nasuprot programu izazivaju prezir…ovaj talas automrznje siguran je znak da sam usmeren nasuprot vektoru ostvarenja…..nasuprot spinu zubcanika ovog sistema…bioloskog I drustvenog…
Da…postoje bioloske i drustvene ucene.…ono sto je od strane tela i drustva oznaceno kao potencijal mora videti svoje ostvarenje…..ono sto je potencijal ima manju ili vecu predispoziciju da bude prepoznato zavisno od vrednosti koje su postavljene na vrh…..prakticnost…primenljivost…da li je ista od onoga sto sam do sada ziveo bila sloboda ili samo poniznost pred ucenama?hm mozda ipak jeste….moja sloboda je upravo u ostvarenju neprakticnih potencijala…

Nosioci značenja manji od reči…..pokret i škripanje…..cvilenje i smeh ….pogled i boje…boje i uzdah…. Manji od takta i oblika……Milioni tih jediničnih impulsa rekli su nedvosmisleno da nikada, nigde i nikako neće biti to što jedino želim…

Melodija dovodi u stanja plutanja….da li je to trenutak kada sve što sam bio prestaje da postoji…da li ovo što duboko jesam ne može imati svoje ostvarenje u ovom vrtlogu gravitacije…..

Nisam našao svoj prostor…ne pripadam…postojim pored…nisam po standardu i svaki dodir je čista imrovizacija…

Ponekad vulgarno stidljiv ,ponekad paganski halapljiv…

Da li svoju sreću smem usloviti ispunjenjem svojih želja?

Tacno jedan krug daleko od pocetka ove price koja je kasnije oznacena kao pulsiranje, ne osecam mnogo toga…

Odjek 13 oktobara :

The Cure-Letter To Elise

The Cure-Trust

The Cure-Cut

The Cure-Just Like Heaven

The Cure-One More Time

The Cure-The Last Day Of Summer

The Cure-There Is No If

The Cure-Last Dance

The Cure-Homesick

The Cure-Pictures Of You

The Cure-To Wish Impossible Things

The Cure-Love Song

Umesto pristojnog pozdrava samo ću se pojaviti jer mi ovih dana pristojnost deluje suviše površinski…ljuska iza koje se skrivamo…hmhm…ja volim da se skrivam…neki ljudi se kriju iza bahatosti …tako mrzim bahatost….

Ovih dana me stvarno muči to što ne postoji šablon…suviše bitne stvari su podlozne zakonu slučajnosti…one lebde između nadanja i strahova….i jos uvek su tu tačno na pola….Osećam se bolje ali više u smislu utrnulosti….neke situacije nude rešenja ali su ustvari samo oslikani zid….mrtva ulica i iluzija dubine…..mozda suviše očekujem…. mozda se lako predajem…..mozda sam samo nesrećno zaljubljen….bojim se neiskrenosti

Moj zivot je haos ali činimi se da nije u tome problem jer život je po definiciji haos ….problem je nedostatak ideologije,nedostatak vere,nedostatak strasti…..sve sam već odbacio i ispovraćao se po toj nasleđenoj gomili naših oceva….već vidim svog oca koji mi polu panično govori kako trebam da idem iz ove zemlje…gleda me i govori: sine mi smo tako zasrali ….glasali smo za idijote ….bili smo suviše ponosni i zaslepljeni i zasrali smo jebi ga…ti treba da bežis odavde…Sada me to progoni….ja sam nastao u tom sranju, ja sam se formirao kao uvek protiv, kao kontra …ja sam deo te kontrakulture…to je deo mog identiteta…da li bi uopste mogao da živim u nekoj Holandiji ili Norveskoj?

Činimi se da su stvari oslobođene suštine…..pa imate pun grad sveže pecenih intelektualaca sa gomilom kurseva iza sebe…oni savrseno govore jezike…engleski bez tragova porekla…..”Znas Srbijo ako se ne promeniš brišem odavde a mnogo sam talentovan”…..tako je površno biti intelektualac…..Ustvari ja nemam nista PROTIV ljudi koji zive ili zele da zive napolju i nemam skoro nijedno ZA ono sto je Srbija danas ali mi zaista ne prija aktuelna sila inercije po kojoj ako si mlad i pametan moras da brises…osecam se izgubljeno i nedovoljno…

Razmisljam o pisanju i krugovima…o textu kao tragu nasih pulsiranja…o konzumiranju vremena…o polarnoj devojci i njenoj ulozi u ovom krugu …osecam da sam na kraju ciklusa…
Ja sam ustvari i dalje zaljubljen,potpuno i najiskrenije u 3G devojku……jedino na sta reagujem jeste slicnost…a Anette ima isti pogled…istu tu emociju samo u plavoj nijansi….neko od vas mi je jednom rekao da su te nikada-ostvarene ljubavi najopasnije…idealizujemo ih do usijanja…
Ja odbijam da prodjem jos jedan krug ovog vrtloga ocaja…opet mi se javljaju isti naslovi…..i dalje postojim u tom nultom komadicu prostotra i vremena……razmisljam o trenutcima i njihovim vrednostima…..
Moram da usporim vreme…vrtlog se ubrzava…moj mozak ne uspeva da obradi sve ove sumnje ….poluobradjena informacija je kao polusvarena hrana… izaziva mucninu…..voleo bih da mogu da povratim…

Na pamet mi pada jedna misao:

Da bi pobedio moras da shvatis ali da bi shvatio prvo moras da pobedis….

Jos jedana osmica….mrzim krugove a osmica ima dva kruga….
Jos jedna istina…. ali znam ,samo iz ove tacke.…..

Zato cu ovaj trenutak “sad” pokusati da isecem….da ga odvojim od proslosti i buducnosti….zelim da ga izdvojim i iz njega pogledam….mislim da ce mi tada sve izgledati potpuno novo……..vremenska linija koju sam zategao od dana kada sam je prvi put video do trenutka apsolutne srece preti da se prekine…..zelim samo da iskorazim iz tog toka….zelim novi zivot…zelim da se samo stvorim u nekom potpuno novom okviru….stvaranje je ono sto boli….ne zelim da postajem zelim da postojim.…ne zelim da umirem zelim da sam mrtav…. ne bojte se …ovo nije oprostajno pismo samoubice ,ovo je samo jos jedna emocija koja zeli da vidi svoj trag na papiru….
Znam da bi mogao jos jedan krug textova o njoj ali ovde pravim rez i zatvaram ovaj blog…Realnost je da me na stolu vec dugo ceka Jansonova “Istorija umetnosti”…gomila scripti i slajdova na istu temu…
Ne znam koliko je ova odluka definitivna…isekao sam ovaj trenutak i ne zelim da definisem buducnost….mozda se opet vratim pod istim naslovom…..mozda pod nekim drugim….

Realnost je naravno i da sam ovde upoznao neke zanimljive ljude i da te veze necu preseci…svraticu ponekad do vasih textova….zelim vam povoljan vetar….vidimo se….pozdrav

RVS - razocarenje vitalnim stvarina - trag na vratima moje sobe u studenjaku

Rekao sam joj kako se osećam…Rekao sam da sam ja ustvari jedna melanholična bakterija…to joj se svidelo…nasmejala se…rekla je da je i to nešto, jer recimo ona još uvek ni sama nije sasvim sigurna ko je to ona…koji je njen identitet….kaže da ju je psiholog jednom pitao da zamisli situaciju da se u jednom trenutku jednostavno stvori na planini bez svojih prijatelja…bez obaveza…bez ispita …bez svih tih stvari koje je definišu….Šta bi tu ostalo…pitao ju je?..počela je da plače jer se plašila odgovora….
Ona se zove Anette Hind…živi u Oslu u Norveskoj…. ona je screen writer…..studira da postane.
Njen omiljeni film je Donnie Darko…a ja sam Darko…i tako je počelo naše virtuelno druženje……tipkali smo poruke od kraja marta…..
Ona je ustvari jedna preslatka pomalo egoistična, polu suicidna polarna devojka…..i ja sam pao na to ….rekao sam joj sve i bilo mi je lako da joj kažem….ona je baš taj tip koji volim … lost and lonely…..ona sklanja pogled od fotoaparata….gleda u stranu….ima jako beo ten i crnu kosu…nije tipična….
“hoćeš da dodjem” pitala je u jednom trenutku,kao da je tu na deset minuta…ja sam prećutao…..nisam znao odgovor…bojao sam se svega onoga što je ostalo skriveno iza njene tastature…kao i svega onoga što sam ja ostavio iza svoje…“hoćeš da se nadjemo na pola puta”, procedio sam……”ako je to ok sa tvojim cimerom i tvojim mačkama ja mogu da se pojavim u Beogradu za nekih mesec dana…tada mi se završava škola…ionako nikada nisam bila u Srbiji”….ostao sam prestravljen..…pa zar ti ne znaš prirodu bakterija.…pa ja sam toxičan za sve one koje bi mogao da volim…..ja sam to shvatio i ne želim da budeš ovde…..i ovo sam naravno prećutao.…umesto jasnog odgovora ja sam joj pričao o svojim idejama na temu usporenja vremena….. znam da je shvatila…..vec par dana ćutimo…

Ovo je blaži oblik virtuelne zaljubljenosti sa svim svojim prednostima i nedostacima.